Dno života
Gledam kako život
prolazi kraj mene,
gledam srećne ljude,
zagrljene,
dok ja kao kamen
u senci, krijem se od sebe.
Šta napravi jedna žena
od života mog,
što i tugu ne ponese
kao i sve sa sobom,
kako da prebolim
kad nema leka,
ne verujem da svakoga
ista kazna čeka.
Oprosti ću joj sto života
greh nek bude moj,
nit sudbinu kleti neću
što nisam sa njom,
samo molim nebo plavo
i zvezdani roj,da mi
nađu put ka sreći
i ženi drugoj...
Bane
Upali dušo fenere svoje
Upali večeras fenjere
žute,nek daljinom
osvetle mi put,
kao zvezde neka zatrepere,
jer miriše ova noć,
miriše na tebe.
Slaba svetlost i čekanje zove,
upali samo fenjere tvoje,
tame noćne u duši mi stoje,
ta čudesna svetlost
moje srce zove,
upali dušo fenjere svoje.
autor:Branko A.
Dobo veče,
Nisam imao nameru da pišem večeras,nešto me silno u grlu steže ,ne nisam tužan al tuge ima,negde duboko u mojim mislima,možda je vreme krivo za sve što kišni oblak donese.
Klonule misli na pragu sećanja u jauku vetra što bezbolno cvili, a ja bih eto zaplakao noćas zbog života što nam krila lomi i neću ti reći ono što sam hteo,čemu me misli vodile ove,čemu sve to pitamo se često kad moje reči niko ne razume,Kome će kiša trebati ova,kad ni žednoj zemlji ne treba više,uzaludno oblaci lete nad nama,nebo je prestalo da žali za nama..
Neka se more valovima peni, ni reč više nećeš čuti o meni,nek ostanem samo ništa u seni,stihove neću pisati tebi,ostani ti nevina i čista jer tvoja mi ljubav ne znači ništa....
Kad bi znala
Daleko od tebe ja još
uvek živim u malenom selu
moga zavičaja,
broim dane i godine duge
sve u želji da sećanje
na tebe ostane.
Kolko sam puta šaptao mesecu
i zvezdi sam tvoje ime dao,
kolko sam zore budan dočekao
sa suzama sudbinu žalio.
A tebe nema u mojoj blizini
u očima tvoja slika bledi,
kao sena moj se život krije,
kome li sam ja zgrešio
kad mi tebe nije.
Kad bi znala koliko te volim,
kolko želja u srcu sam skrio,
načas bi se vreme povratilo,
kad bi sunce zagrljene i nas ugledalo...
Bane
Umire Ljubav
Nestaće zvezde
sa tvoga neba ,
tiho, nečujno bez
ikakvog traga,
sakriću mesec i mesečinu
nek ti ostane samo eho,
mog nečujnog glasa.
I znaćeš, da sam te prokleo,
kletvom umiruće ljubavi,
u srcu zagasnuli plamen
i suzom što još kanula nije.
Čućeš sve al videti nećeš,
nit svetlost,nit rosu zore
samo petle što je jutrom bude
i eho mog glase još daljinom
putuje,
tako je uvek kad ljubav umire.
Bane