Ljubavni zov
Dali je to ljubavni zov ?
tvoj osmeh i treptaj
oka,tihi i nežni glas,
koji prodire duboko
do srca,dali je ?.
To samo mašta stvorila
lik tvoj u izmaglici izgubljenih
sećanja,treperevši kroz
vazduh tihim umilnim
tonom ko muzika
da svira.
Dali to ljubav doziva,
glasom oka i tela,
ili je to samo još jedna
intriga..
Voli me samo
dok snovi traju
Dozvaću tišinu
još ove noći,
kraj trulog panja
kud će svici proći,
nek prkose sjaju
u zvezdanoj noći,
znaš li, da ti nikad
neću doći.
Zatvori oči još smo jednom,
sve dok tama u kosi
tišinu budi,
dok se misli ne zapale
u moždanoj kori,
čućeš me glasno,
ja ti neću doći.
Ne čekaj me
i vreme ne gubi,
jer neznaš u mašti
da ljubiš,
ko ne sanja
u mašti ne živi,
tad se između čoveka i
životinje razlika ne vidi.
Kad oko sanjivo
jutro probudi,
kad ruka po navici
traži te u praznoj postelji,
o kako boli samo
da znaš, kad shvatih
da sam opet ostao sam,
jer ti mi kao i svake
prošle noći,
beše,, moj najlepši san.
Nek ostane tako
sve dok život traje,
dok mi sebe u snovima daješ,
jer radost je uvek
sve dok sreća traje,
dok čežljivo srce
u nadi opstaje.
Neću ti reći
kolka se ljubav u srcu rađa,
nit kolko lepote
u mislima stvaraš,
neću ti reći jer strah me je
da se ne probudim,
a ti nestaneš,
kao i sve dosad moje ljubavi.
Što bih sanjao
slomljen da volim ovaj život
iznemoglom rukom
da uhvatim miris tvojih poljubaca
u snu necijem da berem plodove
sretan da ti pogled uperim
u oči koje tebi nešto znače
ali ona proleti nemo
kraj gomile mojih kostiju
ne osetivši miris
i ne videvši mi oči
što su iz gomile sjale za
njen dah
što bih sanjao
slomljen da volim ovaj život.
Autor: Branko Arsic
Pesma je napisana 1979god
Davno to beše,
U jednom malom Gradu.
Na krajnjem jugu.
Kad se prvi put
zaljubih ja,u jednu
malu buckastu,nasmejanu,
I prelepu devojčicu.
Na kojoj mi ostadoše oči moje.
I otad, pa sve do danas,
Neda mi srce mir,
Kako da objasnim srcu,
što neznah da joj do znanja dam.
Da mi srce samo nju želi.
Dugo sam mislio ,
samo mi je ona u
mislima i bila, ali
vreme je učinilo sve.
I puteve je naše jako udaljila.
Ja na sever a ona na jug.
Sad se ponovo po nekad
čujemo, ali mi je ona
zasad samo dobar,
i jako veliki drug.
Ta mala buckasta,
I prelepa nasmejana
devojcica, još u mojim
mislima takva i živi,
jer su moje misli takvu i zapamtili.
Autor:Branko Arsić napisano 13.02.2016god.
U-21,30h
Spoznaš li nekad
granice svoje,
il samo umeš
da kradeš mi srce,
nevoljo moja iz
mladih dana,
zašto me još uvek
boli ta stara rana.
Nisi me htela
kad je trebalo,
kad je srce želju
za tobom imalo,
nisi me htela
bio sam loš,
šta sad hoćeš
od mene još.
Ne ruši mi snove
ne kradi mi mir,
druga me žena
srećnim čini,
da si me volela
bar malo ti,
danas bismo
srećni živeli.
Mogao bih drugu da zavolim
onako kako sam nekad voleo tebe,
mogao bih ali srce neda
još te nije izbrisalo vreme.
Mogao bih nekud da odem
nedge daleko gde tišina čuti,
da zaborav uspomenu briše
koju srce čuva za tebe.
Mogao bih ali neću,
u inat srcu što ponosno živi,
neće me sprečiti ni
sto smrti,muški ču te
od bolovati.
Ćutim noćas skriven
od svih,dok dubina tame
dušom mi plovi,
ja sam onaj isti nestašni
dečko, koji je znao
samo, tebe da voli.
Ostaše oblaci tame
u duši ,zbog sve ludosti
moje i tvoje,
jesu li krive godine prošle
te mi sve tvoje još kroz misli
plove.
I ovo leto već nekud žuri
kraj mene teku dani i noći
i ova godina nekud će nestati,
Trenutak istine
Ja neznam
kud snovi odlaze,
kad jurarnje sunce
obasja prozore
i neznam, kuda
misli plove,
kad želja u srcu
potone.
Dali ih čuješ
kod ti vetar
u kosi drema,
il srce samo slutnju
budi, da te jedan čovek
istinski ljubi.
Ćutimo i ti i ja
krijemo osećanja naša,
jeli je to mladost
u nama prošla,
te strah od nove
ljubavi,skrivamo
duboko u snežnim
nedrima planina.