VOLIM TE 40 GODINA

Nemoj me čekati. Ne neću ti krasti vreme, nek onu bude samo tvoje, nemoj čekati ,nemoj ni' jedan delić sudbine moje, ostani ti tu, gde jesi gde sve je tvoje, gde te sve grli i ljubi veseli se dolasku tvome, a mene će vetrovi sa lišćem opalih s' grana, poneti nekud daleko putem zaborava... Kad sve utihne i rane ne bole više, i dok me ne čekaš kad su letnje kiše, ukrašću delić vremena zaboravom kod se briše ucrtaću tu ime moje i tvoje da sve dog živiš znaćeš ja sa tobom dišem. Nemoj me čekati, sad znaš da smo likovi stranice dve pa i ako te previše volim, živeti s tobom je nemoguće, Ti i jesi tako lepa,dok u tebe gledam topim se ko pahulja snega, a tolko žalim kad te nema, jer ti možda i nisi svesna kolko si mene u meni ubila, odlazim daleko, da odbolijem sve ono što si od mene uzela.

Pesma.

Sedim tužan i razmišljam,
u mislima sebe vidim,
kakvu pesmu sad da pišem,
kada nade nema više,
kome da to veme kradem
bez smisla i bez nade.
Sve se svelo oko toga,
da mi želju srce krije.
samo duša prazna moja
bez imenu pesmu piše.
Ko će pesmu da pročita.
čije ime da spomenem,
kad je srce moje davno
ostalo kod te žene.
Pisao sam i ranije,
kroz stihove nju sam zvao,
jedoj ženi za sećanje
stihovima sebe dao.
Zadrhtala ruka moja
sa slovima dok se bori,
da sakrije tugu večnu
kad pesnika duša boli.
Kome pesmu da poklonim,
kome radost duša hita,
nek ostane samo pesma,
da je dušom pesnik čita..