Baš mi se hoće jer
to i želim,da sećanja
bedna obrišem u sebi,
u mislima tamnim što me
k tebi vuku,ja sanjar da
imam ženu kao lutku.
Ostani ti u tvome svetu,
nek lepota tvoja nekog
drugog kiti,ja nemam dovoljno
bogatstva u džepu,za sve to
što te lepom čini.
Ja neću drugom pričati i tebi,
nek ta tajna ostane samo u meni,
preboleće srce što te silno
želi,kad shvatiš jednom
da si samo žena koja treba meni..
Poljubi me
Rasplakaćeš jutro
u mojim očima i
nestaće tame
skrivene u njima,
ako me budeš
jednom poljubila.
Sad kada su prošlost
oni dani tuge,
kao eho u bespovrat
trune,obgrlila sreća
još mi slabe ruke,
poljubi me ,
da nestanu muke.
Krv vrela
kroz vene putuje,
uzdah čežnje iz
grudi se čuje,
poljubi me,
da se ljubav
u strahu ne krije.
Noć
Pale se svetla,
mrak počinje da pada.
Ja sedim sam,u mračnoj
sobi, I čekam da se moja draga
na vratima odnekud pojavi.
Ali nje još uvek nema, pa nema.
Misli moje lutaju, čas na jednu,
čas na drugu stranu.
Pa pitam sebe,i mislim na nju.
Da nije zalutala,ili se plasi tame.
Možda je skrenula sa pravog puta,
i odvukle je mračne tame,
Da nebi više samnom bila.
Ne to nemože biti,ona
mene voli I nezna to skriti.
Autor: Branko Arsić
Pesma napisana u 11,45h
06-06-2016god.
DOĐI
Kradeš mi noćas
misli daljinom,
u mirisu duša dok cveta,
kradeš mi uzdah,od čežnje
i želja,a mesec svetli
umesto fenjera.
Kriješ se u seni
za njihanih grana,
u mirisu tek procvalog
jorgovana,
moj glas je tih
kao noćna tama,
dozivam te da ne budeš sama.
Ooo,dođi dok mirišu noći,
dok od čežnje srce te sanja,
sad kad na usnama
poljubac zri,da se pospe
po tvojoj koži,
dođi samo dođi
tako sam željan tvoga milovanja.
Ispod kore
Počeću već jednom
srce da krijem,
u drvetu ispod kore,
a ne njedrima cvetova beleh,
da ne zove mirisom
ptice zalutale
i davno nestale snove.
Ako si ti,, sena prošlosti,
pa kad ,kad u sećanje svratiš,
oživiš tako ranu mi bolnu
da srce zbog tebe pati,
baš kad mirišu jutrom mi zore.
Saktri ću ga,daleko od tebe,
pre rose i svitanja zore
nek sve tame u zaborav nose,
duboko ispod kore.