VOLIM TE 40 GODINA

Bole oči kad te gledaju

Pogled mi oči
na tebe troši,
već danima srce
ko da moje nije,
kako ću duši
da kažem kosi,
kad te nešto tako
snažno u meni krije.
Na čas te nema
pa mi opet dođeš,
sva blistava budiš
me i zoveš,
tim umilnim glasom
koga srce samo 
može da čuje,
zato hitam prema tebi,
jer znam da u snovima
sve je oprošteno.
Pa opet me ko nekad
i sad ljubav zove,
jer godine tvoje
baš mi lepo stoje,
i neka me oči
na smrt zabole,
lepotom će tvojom
svu bol da prebole.

Mogao bih bar po nekad
da ukradem osmeh tvoj,
pa na svoje lice stavim
da bude i moj.
Dal bi tada zablistao
kolko sunca u tebi vidim
i prestao makar jedno
da se sam sebe stidim.
Nastavi ću da te gledam
da se tebi divim,
poret tolko muškaraca
možda ćeš jednom i
mene da vidiš.

ZAŠTO
Štaje to što ti imaš
da kod druge nisam našo,
lepotu sam tvog 
osmeha u srcu, 
u mislima sačuvao.
Sada žalim za sve vreme,
među nama što je 
prošlo,zašto nisam 
našo snage,što ti 
nisam tada prišo.

I onda kad' me ti budeš 
poželela, ne, ne šalji
mi pisma i ne traži me' 
među živima,umrlo je sve u 
meni onog dana kad si me odbila.
A voleo sam te, samo 
nebo zna puklo je srce moje
ko daje od stakla,
umrla je ljubav koju sam 
želeo, ko' žuto lišće vetar je 
odneo.
I noć i dan ne znače mi ništa,
u izgubljenom gradu bez misli
i sam,pusta je ulica kao duša moja
ta žena ubi sve u meni,
zar je takva pravda od boga.

Da ili ne
Nešto divlje izmedu 
mene i tebe,nešto
neumorno,cežljivo
što u srce viri,dali si
to ti željo moja sjajna,
ti što se cesto u snovima
javljaš.
Ti mi nikad neceš reci
kolko me u tvom srcu ima
i dali me željna kroz snove
dozivaš,ti umeš vešto 
sve to da skrivaš u 
tvojim zelenim i svetlim ocima.
A ja podeljen na pola,
jedan deo srca željan da te živi,
a u drugom ne sigurnost
jasni znak u tebi ne vidi,
dali da ti pridem?
željo srca moga,
il da lagano umirem 
u mojim snovima.

Mogla bi' da razume,

Nešto se mesec rano
probudio i eno na nebu
sveć sja,al' nigde zvezdice male
oblak ih prekriva..
Pa neka, ,noćas bih mogao da poželim,
pregršt poljupca vrelih,
mogao pa šta?
ko će da mi to zabrani.
Eh,,što bih mogao još mnogo toga,
al' od koga to da tražim,
imao sam jednu ljubav,
al kod nje to više ne pali,
doživeo sa njom sreću i to veliku,
a sad nemam nje a nemam ni sreću.
Mogao bih, da je molim,
molbom da je vratim,
moglo bi srce moje,
al' od razuma nema odobrenje.
Mogao bih samo to jedino umem,
mogu da je sanjam,
mogla bi' da razume..

Kad dođe vreme

Naše je vreme davno
već prošlo i o meni
ne razmišljaš ti,
ko ptica ranjena 
kad u duši sleti,
prestala si me
zauvek voleti.
A ja , ko nada 
i dalje živim,
u tunelu sećanja
čekam i sada,
otima te vreme
iz duše moje,
al ja te čuvam u srcu
i tužnim očima.
Ne čujno lišće 
na grani vene,
žutim će vetar 
da u crta trag,
opraće kiše tuge u meni,
kad svane 
jednom zaborav.

Kako da zaboravim...

Bilo je to jednoga proleća, 
kad mladosti beše u njoj 
i u meni,kad poljanom trava ozeleni, 
kad je srce žedno prave ljubavi.

Kako da te zovem

Počeh nesvesno
da mislim o tebi,
i ako smo se sreli 
pre nekolko dana,
zakasnelo sećanje
sustiglo me sada,
il je tvoja lepota 
u oku ostala.
Pa tako nežnošču svojom 
miluješ osećanja moja,
a tajanstveni miris 
tvoga parfema,
golica čula spolja.
Dok jurim po sećanju
prašnjavim stazama,
u očaju tragam 
za imenom tvoim,
čudno je to
svega se sećam,
al kako sam ime 
mogo da zaboravim.

Prva ljubav..

Šta to beše ljubav, dali se
sećaš,ta reč beše u duši
davno izgubljena.

Samo budi
ono što jesi

More i nebo
vatra i dim,
šta sam ja u tome
a šta si ti.
Kad dođe vreme
znaćeš i sama,
da sam ja ko more,
a ti bi se nebom zvala.
Gde ima dima
biće i vatre,
kad mi tvoje oko
signal pošale,
zato si ti,
u znaku vatre,
dok gorim u tebi
ko dim postajem.
Eto nas u tome
ili bilo gde,
kada smo skupa 
deo smo prirode,
ne možeš ti a nit
mogu ja,
jedno bez drugoga .

Padaju li
zvezde sa neba,
il se to samo meni čini,
jer sve je tako tiho
i tužno, 
kad ti nisi u mojoj blizini.
U zenama krijem tugu
da mesec ne vidi,
naučio da nam pospe 
mesečinu u postelji.
Gasim svetlost u očima
sam sebe se stidim,
ubio bih srce svoje,
al ne mogu,
jer zbog tebe živim.

Voli polako i dugo.
Voli i kad jesenje kiše zavladuju parkovima
usnulih klupa drvoreda,
napuštenih grana
opalog,
ožutelog lišća,
šuštavog pod našim stopama.
Voli me u zimski suton,
zaleđenih okana, injem prikovanih dodira,
dok škiputav sneg ,belinom ulica trag naš
utabanih staza ljubav pokreće
u sobi skrivenih želja.
Voli u proleće cvetovima mirisnih lati,
zarudelih pupoljaka,
livadom rosnih travki.
Veselim osmehom budimo prirodu,
ko što tela naša probuđena,
jedno drugo miju međ
olistalim žbunjem,
mirisnim notama, otvorenog vazduha.
Voli sred leta rumenog,
Sunčevom bujicom toplog talasa.
Voćnim sokovima napoj,
kupaj ljubav u rečnim vodama.
Izazvana na travnjaku voljenja,
rečima ispisana potreba.
Voli ,
i ne prestaj....♥♥

Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni I bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.