VOLIM TE 40 GODINA

Mogo bih stobom do raja

Noćas otvaram dušu
pred tobom, 
cvetnom stazom ,
do samog raja 
a željno srce
što ti pesme piše,
ispija sreću
u jednoj kapi
jesenje kiše.
Noćas otvaram 
poselednju želju,
koje srce za tebe čuva,
da čežljivim usnama 
oživim svoj san ,
što nekad davno 
ne učinih ja
i zato ti noćas 
srce poklanjam,
to srce što samo 
za uzdahe zna.
I nek noćas zvezde 
izgube svoj sjaj,
samo ti da za blistaš
u noći ovoj,
onom istinskom čežnjom,
što je nekad umela
da upali, vatru strasti u nama.

Na zalasku sunca

Danas bi pesmom 
rekao tebi,
gorećim mislima 
što žive u meni.
Vidiš li jesen se budi
i sve nekako treperi
u meni,
a ti kao da neznaš 
da mi se žuri.
Mudruješ uvek
izmišljš stvari,
planiraš nešto 
pa sve pokvariš
i kriviš mene 
što sam živ,
jer nisam ko drugi 
da te prevarim.
Pričam ti često
kako te volim,
al ti bi htela 
da sam još bolji,
znaš da od tebe 
ništa ne krijem,
ne razumem žene
pa to tl je.

Trenutak istine

Ja neznam
kud snovi odlaze,
kad jurarnje sunce
obasja prozore
i neznam, kuda
misli plove,
kad želja u srcu
postane.
Dali ih čuješ
kod ti vetar
u kosi još drema,
il srce samo slutnju
budi, da te jedan čovek
u mislima ljubi.
Ćutimo ti tamo
a ja negde na drugom kraju.
i krijemo osećanja naša,
jel to mladost
u nama već prošla,
te strah od nove
ljubavi,gori u venama.
Ostale su godine za nama,
a iskustvo životno nauči,
znam da je teško srcu
da odluči, jer znamo
ti i ja da je ljubav
samo nit kroz iglene uši.

Uteha za mene

Tugovo sam za tobom
jel ti žao nije,
previše sam voleo,
a sad samo pijem.
Venčo sam se sa kafanom,
tu noćima bdijem,
kad mi nedaš da te volim
ja mora da pijem.
U svakoj si čaši vina
kad je ispijem,
ko da su mi tvoje usne
pa me opiješ.
Ne žalim se ja života
i ako te nemam,
uteha je samo meni 
čaša puna vina.
Srešćemo se mi nekada,
dama i pijanac,
bez reči ćeš tad 
shvatiti kolka si mi rana.

Umire Ljubav

Nestaće zvezde
sa tvoga neba ,
tiho, nečujno bez
ikakvog traga,
sakriću mesec i mesečinu
nek ti ostane samo eho,
mog nečujnog glasa.
I znaćeš, da sam te prokleo,
kletvom umiruće ljubavi,
u srcu zagasnuli plam
i suzom što još kanula nije.
Čućeš sve al videti nećeš,
nit svetlost,nit rosu zore
samo petle što je jutrom bude
i eho mog glase još daljinom
putuje,
tako je uvek kad ljubav umire.

Nije nam se dalo

Reko bih ti nešto,
što davno htedoh,
nešto slatko i lepo
poput zvezda kad 
pospu svoj prah,
tako duboko 
iz srca moga,
ali neznam kolko 
to vredi sad.
Oprosti mi, ti lepa ženo,
što hrabrost moja 
u tren nestade,
što nemadoh reči
da opišu želju,
koju mi srce imade za tebe.
Sretosmo se opet,
ne nije to bilo slučajno,
jer sudbina tako htede,
gledasmo dugo, 
u očima želje,
al prokleta nemost
je opet pobedila mene.

Kajačeš se

Krijem suze da 
svetlost ne vide,
kažu suze 
nisu za muškarca,
a kome bih sad verovao,
izdala me žena 
koju sam voleo.
U srcu se 
tuga natopila,
kad su noći 
besane i duge,
i mesec mi se 
s vrh neba ruga,
izdala me 
ta voljena žena,
prokletstvo je 
sva lepota njena.
Čuj meseče, 
žalim za tom ženom,
još u srcu želja 
za njom traje,
zato suze sad 
u tami teku,
jer znam da će ona 
nekad da se kaje.

Nit manje nit više

Znaš, ponekad ima dana,
kad zavirim u sećanja davna,
kad si srećom dušu opijala
pa je čežnja za tobom
u srcu ostala.
I sad si tu,u mojoj blizini,
al te oko moje i dalje ne vidi,
tvoj glas je eho, u sećanju čujem,
a korak je tih svu te očekujem.
O dođi,, srce mi šapuće,
toplom dahu vetra, što lice miluje,
samo dođi, prošlost se briše
volim te ko nekad,
nit manje,nit više.

Ne doljubljena

Znam da sam te voleo,
znam da mi srce za tobom pati,
ali neznam kako sam te 
izgubio, molim te objasni.
Kaži mi, pa makr i laži
da si me volela ti,
lakše će mi tako biti,
lakše ću tugu preboleti.
Ako prođeš pokraj mene
osmehom se javi,
neka to nagoveštaj srcu da,
da smo se voleli.
Prođoše godine duge,
potamneše oči od tuge,
što te ljube usne neke druge,
a moje samo u snovima,
mogu da te ljube.

Ono što se voli 
u večnost traje

Vetar je upleo
u tvojoj kosi,
srebrane niti
ko sunčev sjaj
i pored tolko 
godina prošlih
i dalje te volim
ko nekad. 
Nikad ti nisam 
rekao zašto,
u srcu te puno ima,
još sto godina 
da živim stobom,
ni tada mi nebi
dosadila.
Sreća je moja
što smo se sreli
i što si mi se
zbog ljubavi dala,
sad osećam i
znam,zašto živim...

Kad bi znala

Kad bi mogla čuti
šapat zvezda u noći,
il huk vetra što će sutra doći,
kad bi mogla sreći
uhvatiti niti,u 
pesmama moim 
zauvek živeti.
Neću da te lažem,
ja te često sanjam,
dok sa čežnjom
plovim kroz plava prostranstva
i kad duša gori
u željama tajna,
sva od priviđenja
samo meni stvarna.
Ljubav stvara čuda,
u očima sene,
u naj crnjoj tami
ti svetliš za mene,
jer stvarnost je samo
jedan mali tren
dok mislima gledam 
da sam samo njen.

ZABORAVI

Molim te zaboravi,
ono kišno jutro u tvojim
očima,zbog sjaja 
što ga sakri ispod
trepavica,zaboravi
zbog bola što boli
duboko u grudima,
zbog mene i tebe
zaboravi mila.

Znam da si grešnica Znam da si tu i kada te nema, kad te okom tražim kroz oblake sive, i kad misli spiju u lugu kraj ptice, znam da te volim, znam grešnice. Uzela si dušu a srce skockala, baš onako po tvojoj meri, ti u meni sva od sunca blistaš, dolaziš u liku plavog anđela, a u duši samo grešnica. Poslaću misli nek ih nebo skriva, za jedno malo parče od raja,ako se ikada budemo voleli, nek taj greh ostane samo među nama.

Ponovo zaljubljen

Ti moja prva,

neostvarena ljubavi.Ti

moj mirisni cvete.

Sto te neznah ubrati,

Dok si pupoljak bila

da u mojim rukama

cvetom te nacinim,

I ceo zivot u sreci

zivimo, ali opet,

 zahvalan sam bogu sto te

ponovo vrati u moj

zivot da budemo srecni

I volimo se ludo.volim te

Sada vise nego ikad.

Uzvracenu ljubav ja sam doziveo.

Ta ljubav, vratila me na pocetat,

I dala ponovo novi smisao zivota,

Volim te ludo, volim te,

 iz dna duse svoje, sto me ucini

najsrenijeg na planeti celoj.

Autor: Branko Arsic Pesma je posvecena

Prelepoj dami crca mog. Napisana 24-07-2016god.u 

16,45h