Ne primetno dan odmiče
vuče svetlost za sobom,
ne znajući pratim dugu
kroz sećanje za tobom.
Kad uhvatim vetru dah,
kad mu slomim krila snažna,
za suncem ću tada poći
gde mi žive sećanja.
Gde li si i šta radiš,
dok te tražim danima,
dal se čežnja nadom zove,
čekaš li me ko nekada.
Ako ti budem ikada rekao
Ako ti kažem
da mi se sviđaš,
dali ćeš zastati i
osmehom me darivati,
ili ćeš samo okrenuti
glavu i nestati
duboko u mom zaboravu.
Ako ti kažem da
lud sam za tobom,
da te često u
mislima viđam,
da kad prođeš
pogledom te pratim
tu na korak kao tvoja sena.
Ako ti ikad i
budem rekao,
ono što srcem već
danima spremam,
molim te nemoj
se smejati,
umerće duša ovoga čoveka.
Osećaš li
noćas miriše proleće,
pa i ako se hladnoća
pod kožu uvukla,
osećaš li
kako sreća puni srce,
dok te miluje
moja topla ruka.
Čuješ li izvor
i potok žubori,
dok šapućem tebi
kolko te volim,
napolju je hladno
sve živo spava,
a nama je ljubav
sva proleća dala.
Osećaš li i ti
ono što i ja,
u plamenu gore
naša srca dva,
a duše nemirne
još morem plove,
daleko je daleko
do zore.
Odlazim
Pričaš mi tiho
nečujno daleko,
u predvečerje
jedne decenbarske
noći, pamtiću dugo
promrzle suze,
na tvom bledom
bez životnom licu.
Odlazim tamo daleko,
jednoj drugoj ženi
u zagljaj sam hteo,
a ti bi još koji tren
da sam stobom,
a taj tren da traje večno.
Ne neznaš ti, po malo
mi teje i žao,proveo sam
stobom samo jedno
leto i sa tobom sreću
sam imao pa ipak
drugoj sam hteo,
jer u očima njenim
srce je moje zarobljeno.
Rekao sam
Oslika jesen sve
bojom zlata, namerno
budi u duši nemir,
tad rana u srcu zaboli,
kad sećanje kroz
prozor proviri.
Rekao sam
na jesen te ženim
i kad otac rakiju ispeče,
kad plodove u anbar
donese,a ti srećo čuvaj se,
čuvaj ljubav samo za mene.
Obećanje nisi ispunila,
s nekim drugim u
zagrljaj bila,
meni jesen nemir i
tugu donela,a tebi je
raširila krila.
Nado moja
Teku mi dani
kroz jesenje tuge,
negde na brežuljku
usnulih želja,
kolko si lepa
tolko i daleka,
samo si jedino ti
umela da čekaš.
Nado moja ,
bezbrižna i slepa,
odkana do čežnje,
žudi zbog žena,
u noćima dugim
u mislima svetla,
na brežuljku srca
a tako daleka.
Čuvam te,
samo za sebe
i nikom te odati neću,
nit u suzi što u oku
sneva,nit osmehom
kad jutro procveta,
kazaću te,
kad se usne spoje
i kad srca sama
jednom progovore...
Mogu ali neću
Mogao bih drugu da zavolim
onako kako sam nekad voleo tebe,
mogao bih ali srce neda
još te nije izbrisalo vreme.
Mogao bih nekud da odem
nedge daleko gde tišina čuti,
da zaborav uspomenu briše
koju srce čuva za tebe.
Mogao bih ali neću,
u inat srcu što ponosno živi,
neće me sprečiti ni
sto smrti,muški ču te
od bolovati.
Ne sviđam joj se
Rastežem se eto
ko suva grana,
svim svoim bićem
da doprem do nje,
a ona mi samo pogledom
najavi ne sviđam joj se.
Što god da činim greh je
u meni,ta moja želja
za njom još traje,
ko vulkan živi, u meni
gori a ona, neda se.
Eh, kad bi znali,
kolko je želim,
zbog njene lepote
da nemam sna,
probao sam
sve što sam znao
i iznova ponovo pao.
Tvrd je ona orah
za moje zubi,
s visine gleda u mene,
a mogla bi samnom kraljevski
da živi,kad bi u očima mojim
videla sebe..
Kako da znam
Vara me oko tvoje
iz grudi mami uzdahe
vrele,a ja dali sam
previše zaljubljen u tebe,
ko da sam slep i lud.
Kad čujem tvoj glas
miluje dušu i nudi spas,
u tvoj blizini ja sam ko car,
nema šta nebih tebi na dar.
Ubi me sumnja neka
ko omča na vratu visi,
dali bi me mogla voleti
srcem što ljubav čini.
Pa opet kad osmeh ti vidim,
tu sam zbog tebe ja i
da tražiš zvezde sa neba
ukrao bih ih tebi.
Dno života
Gledam kako život
prolazi kraj mene,
gledam srećne ljude,
zagrljene,
dok ja kao kamen
u senci, krijem se od sebe.
Šta napravi jedna žena
od života mog,
što i tugu ne ponese
kao i sve sa sobom,
kako da prebolim
kad nema leka,
ne verujem da svakoga
ista kazna čeka.
Oprosti ću joj sto života
greh nek bude moj,
nit sudbinu kleti neću
što nisam sa njom,
samo molim nebo plavo
i zvezdani roj,da mi
nađu put ka sreći
i ženi drugoj...
Bane
Upali dušo fenere svoje
Upali večeras fenjere
žute,nek daljinom
osvetle mi put,
kao zvezde neka zatrepere,
jer miriše ova noć,
miriše na tebe.
Slaba svetlost i čekanje zove,
upali samo fenjere tvoje,
tame noćne u duši mi stoje,
ta čudesna svetlost
moje srce zove,
upali dušo fenjere svoje.
autor:Branko A.
Dobo veče,
Nisam imao nameru da pišem večeras,nešto me silno u grlu steže ,ne nisam tužan al tuge ima,negde duboko u mojim mislima,možda je vreme krivo za sve što kišni oblak donese.
Klonule misli na pragu sećanja u jauku vetra što bezbolno cvili, a ja bih eto zaplakao noćas zbog života što nam krila lomi i neću ti reći ono što sam hteo,čemu me misli vodile ove,čemu sve to pitamo se često kad moje reči niko ne razume,Kome će kiša trebati ova,kad ni žednoj zemlji ne treba više,uzaludno oblaci lete nad nama,nebo je prestalo da žali za nama..
Neka se more valovima peni, ni reč više nećeš čuti o meni,nek ostanem samo ništa u seni,stihove neću pisati tebi,ostani ti nevina i čista jer tvoja mi ljubav ne znači ništa....
Kad bi znala
Daleko od tebe ja još
uvek živim u malenom selu
moga zavičaja,
broim dane i godine duge
sve u želji da sećanje
na tebe ostane.
Kolko sam puta šaptao mesecu
i zvezdi sam tvoje ime dao,
kolko sam zore budan dočekao
sa suzama sudbinu žalio.
A tebe nema u mojoj blizini
u očima tvoja slika bledi,
kao sena moj se život krije,
kome li sam ja zgrešio
kad mi tebe nije.
Kad bi znala koliko te volim,
kolko želja u srcu sam skrio,
načas bi se vreme povratilo,
kad bi sunce zagrljene i nas ugledalo...
Bane
Umire Ljubav
Nestaće zvezde
sa tvoga neba ,
tiho, nečujno bez
ikakvog traga,
sakriću mesec i mesečinu
nek ti ostane samo eho,
mog nečujnog glasa.
I znaćeš, da sam te prokleo,
kletvom umiruće ljubavi,
u srcu zagasnuli plamen
i suzom što još kanula nije.
Čućeš sve al videti nećeš,
nit svetlost,nit rosu zore
samo petle što je jutrom bude
i eho mog glase još daljinom
putuje,
tako je uvek kad ljubav umire.
Bane
Ne doljubljena
Znam da sam te voleo,
znam da mi srce za tobom pati,
ali neznam kako sam te
izgubio, molim te objasni.
Kaži mi, pa makar i laži
da si me volela ti,
lakše će mi tako biti,
lakše ću tugu preboleti.
Ako prođeš pokraj mene
osmehom se javi,
neka to nagoveštaj srcu da,
da smo se voleli.
Prođoše godine duge,
potamneše oči od tuge,
što te ljube usne neke druge,
a moje samo u snovima,
mogu da te ljube.