Što bih sanjao
slomljen da volim ovaj život
iznemoglom rukom
da uhvatim miris tvojih poljubaca
u snu necijem da berem plodove
sretan da ti pogled uperim
u oči koje tebi nešto znače
ali ona proleti nemo
kraj gomile mojih kostiju
ne osetivši miris
i ne videvši mi oči
što su iz gomile sjale za
njen dah
što bih sanjao
slomljen da volim ovaj život.
Autor: Branko Arsic
Pesma je napisana 1979god
Davno to beše,
U jednom malom Gradu.
Na krajnjem jugu.
Kad se prvi put
zaljubih ja,u jednu
malu buckastu,nasmejanu,
I prelepu devojčicu.
Na kojoj mi ostadoše oči moje.
I otad, pa sve do danas,
Neda mi srce mir,
Kako da objasnim srcu,
što neznah da joj do znanja dam.
Da mi srce samo nju želi.
Dugo sam mislio ,
samo mi je ona u
mislima i bila, ali
vreme je učinilo sve.
I puteve je naše jako udaljila.
Ja na sever a ona na jug.
Sad se ponovo po nekad
čujemo, ali mi je ona
zasad samo dobar,
i jako veliki drug.
Ta mala buckasta,
I prelepa nasmejana
devojcica, još u mojim
mislima takva i živi,
jer su moje misli takvu i zapamtili.
Autor:Branko Arsić napisano 13.02.2016god.
U-21,30h
Spoznaš li nekad
granice svoje,
il samo umeš
da kradeš mi srce,
nevoljo moja iz
mladih dana,
zašto me još uvek
boli ta stara rana.
Nisi me htela
kad je trebalo,
kad je srce želju
za tobom imalo,
nisi me htela
bio sam loš,
šta sad hoćeš
od mene još.
Ne ruši mi snove
ne kradi mi mir,
druga me žena
srećnim čini,
da si me volela
bar malo ti,
danas bismo
srećni živeli.
Mogao bih drugu da zavolim
onako kako sam nekad voleo tebe,
mogao bih ali srce neda
još te nije izbrisalo vreme.
Mogao bih nekud da odem
nedge daleko gde tišina čuti,
da zaborav uspomenu briše
koju srce čuva za tebe.
Mogao bih ali neću,
u inat srcu što ponosno živi,
neće me sprečiti ni
sto smrti,muški ču te
od bolovati.
Ćutim noćas skriven
od svih,dok dubina tame
dušom mi plovi,
ja sam onaj isti nestašni
dečko, koji je znao
samo, tebe da voli.
Ostaše oblaci tame
u duši ,zbog sve ludosti
moje i tvoje,
jesu li krive godine prošle
te mi sve tvoje još kroz misli
plove.
I ovo leto već nekud žuri
kraj mene teku dani i noći
i ova godina nekud će nestati,
Trenutak istine
Ja neznam
kud snovi odlaze,
kad jurarnje sunce
obasja prozore
i neznam, kuda
misli plove,
kad želja u srcu
potone.
Dali ih čuješ
kod ti vetar
u kosi drema,
il srce samo slutnju
budi, da te jedan čovek
istinski ljubi.
Ćutimo i ti i ja
krijemo osećanja naša,
jeli je to mladost
u nama prošla,
te strah od nove
ljubavi,skrivamo
duboko u snežnim
nedrima planina.
Jednom u životu
Utkaću misli
u klatno života,
nek zagrme glasno
ko gromovi s neba,
nek se čuju svetom
ko pesma vetrova,
prokleto sam voleo,,
jednu ženu,
jednom u životu.
Kad zazvoni eho
i prašina slegne,
kad sećanje
u zaborav krene,
čuće ih samo ona,
što slušati nije znala,
sve što se ljubav zove
sve je otrovala.
Od njenih reči
ko munjom spržena,
tonula je moja duša
do dna ponora,
začinila blolom
još u srcu traje,
prokleto sam voleo,
šta mi još ostaje.
Šta da kažem
majci što te čeka,
kraj ognjišta da
vatru raspiriš,
šta da kažem srcu
koje sluti,da među nama
ničeg više nema.
Što se s neba spustilo
sivilo,zar li tuge dosta
moje nije,u mislima
borim se sa sobom,
ne neznaš ti kako mije.
Jutrom petli najavljuju
zoru,cele noći mesečina
bila,zalud sam te u
snovima zvao,
moje usne ti nisi ljubila.
Kako ću te bez srca voleti
Ne umem da te volim,
sve ljubavi su davno
prošle u meni,
ko kamen, srce mi hladno
bez dušno, u grudima stoi.
Zato me ne gledaj ,
taj plamen u očima tvoim,
ne budi, želju za tobom
ja ne umem, nikog da volim.
Godine prošle odneše radost
i sve što se nekada srećom
zvalo,na putu sudbine
ubiše mi srce, koje je nekad
voleti znalo.
A ti si,još uvek lepa i mlada,
privlačna i u očima mojim,
htela bi duša stobom da sanja
naj slađe snove,oživele iz moje
prošlosti.
Ostani tako gde jesi,
na korak, dalje od mene,
mogu mi pasti na pamet,
neke lude, davne želje,
a ja te i dalje ne umem
voleti,bez srca živim,
sve ove godine,,
Ludi plamen
Uzeću te noćas,o
kako nebih,sav
gorim od želja u
mislima o tebi,
uzeću te noćas divlje,
da poludim,
kad mi usne tople,
nasloniš na grudi.
Ja znam da ti skrivaš,
kao nema ćutiš,
a da okom vatru
u srcu mi budiš,
jer ta ti je želja
u mislima bila,
da gorimo zajedno u
vatri ljubavnog ludila.
Niko od nas ne može da cenzuriše svoja osećanja. Ostaćemo partneri u zločinu koji se zove neostvarena ljubav i nedosanjani snovi. Nakon velike borbe sa sobom izabrao sam da te volim, jer pomisao na tebe mom svetu daje sjaj, osmeh i najlepši smisao. Izabrao sam da te volim jer mrzim kada mirišem na samosažaljenje. Tako me u životu gubitak manje boli. Izabrao sam da te volim i iluziju tebe u mome životu ne bih menjao za nikog i ništa na ovome svetu.
Bole oči moje kad te gledaju
Pogled mi oči
na tebe troši,
već danima srce
ko da moje nije,
kako ću duši
da kažem kosi,
kad te nešto tako
snažno u meni krije.
Načas te nema
pa mi opet dođeš,
sva blistava budiš
me i zoveš,
tim nemirom što
u srcu traje,
jer znam da na
javi sve oproštenoje.
Opet me ko nekad
i sad ljubav zove,
jer godine tvoje
baš mi lepo stoje,
pa neka me oči
na smrt zabole,
lepotom će tvojom
svu bol da prebole.
U zaludno vreme teče
Zalud suze u očima,
zalud tuga u noćima,
u zaludno usne žude
kad nemogu da te ljube.
Zalud nada ova dična
kad je gorkoj suzi vična,
kad u oku dan zabeli,
još više te duša želi.
Zalud želja kroz san plovi,
zalud htenja pusti snovi,
u nadanju želje gore
još te pesmom ljubav zove
Neću ti reći
Nikada ti neću reći
da sam te voleo,
nit dali sam te
kroz duge noći
u mislima zvao,
kolke su tuge
zbog tebe, i da je srce
za tobom patilo,.
Neću ti reći,
kako te sanjam i
kolko si mi blizu
pa ipak daleka,
neću ti reći šta duša
oseća kad mi se
u mislima tvoj lik javlja.
Ostaće čutnja,
nek tišina priča,
sve moje tajne
u srcu skrivam,
pa nek boli kad
ne ume da govori,
kolko je imalo snage
i htelo da voli.
Bio sam ti prijatelj samo
Negde duboko
u gomili sećanja,
spazih jedan prostor
slika ne dorečena,
ma kolko bi dugo tako
stajala,da susret sa tobom
ne vrati sećanja.
Sećaš li se bilo je to davno,
kad je srce u mladosti
samo ludost znalo,
tugu svoju od mene
nisi krila,svaka tvoja suza
rana mi je bila.
Bio sam ti samo
prijatelj u senci,
a ti ostavljena ko
brod na pučini,
bez životne nade
a tuga te guši,
nudio ti tople reči za spas
tvojoj duši.