Ljubav je topla
Hladni dah vetra
magiu ima ,
pripijaš se uz mene
dok se topim sav,
ruka u ruci,grejem te sad
a srce bi htelo,
eh kako da znaš.
Mic po mic ,
obraz uz obraz,
a usne željne
za polubac znaju,
sladak je dodir
usana tvojih,
samo da poljupci
u večnost potraju.
I ključa krv u venama
našim,na vetru smo
zagrljeni mi,
kome je hladno
nek o tome misli,
ne može nam
niko ništa,
kod smo zagrljni.
Tuga samoće...
Umrlo je sve u meni
zamrli ti divni sni,
ušunjala se tuga
u dušu,drugi te ljubi.
Kako sebi da oprostim,
kako vreme da vratim,
eh, da mi je pameti ove,
samnom bi bila ti.
Proklinjem glupost svoju,
hrabrosti ne madoh, samo
da si videla kolko te volim,
taj prvi korak učinila bi' ti.
Bežim od tebe, da bol moju
ne vidiš,plakao bih na sav glas
al' muško sam, pa se stidim.
Sam u sobi, tužni su dani moi ,
tek kad se tama spusti ulicom
lutam,tražim još uvek izgubljene sne,
ta mrkla tama nad a'mnom bdi,
skriva tugu moju da je niko ne vidi....
Zelene oči
Gledah noćas
zvezdano nebo
i čuh tišinu duše
moje,tražio sam
kroz sećanje davno,
jedne oči zelene boje.
Nema je,još eho
tuge daljinom putuje,
još srce sanja da je miluje,
bar još jednom,
dok život traje jednu
ženu i oči zelene boje.
Crveno se srce
zelenilom kiti,u očima
sam' zeleno vidim,
nisam znao što sad
znam i umem,
za zelenim očima do
smrti tugujem.
Pobedi ću noćas
taj muk tišine i
gromove srca što
tuku po grudima,
naučiću život
da lagano hoda,
mimo vremena i
mimo prostora.
Zapali ću vatru nek'
gori u meni,sve želje i
strasti sa pepelom sivim,
nek vetrovi nose na sve
četri,neće biti važno
dali sam na dnu
ili na vrhu živim.
O tebi nisam nikome pričao
Tebi koja si oduvek bila
čuvar sreće i
dane radosti što si mi dala,
za večno proleće,
dušu mirisnim cvećem zalivala.
Ostadoh dužan
za dane prošle,
jer nikome ne pričah o tebi,
ponekad mi tuge znaš
čupale dušu,
al ja te nedam nosim te u srcu.
I nema te sile
da šta promeni,
ostani takva za život celi,
ljubav je u nama davno sagorela,
ali ti ćeš zauvek biti moja žena.
Jesen je prelila zlatne boje na misli moje,
izvukla ih iz samoće, ko zrelo voće...
Pa se vešto igra sa njima, međ' listovima,
gde sam skrio ime tvoje, i želje svoje.
Evo je jesen ponovo stiže, i sve je bliže
i nagoni me da se setim, da poletim,
da srce ponovo tebe traži, ali bez laži.
Kovitla u meni žuti list, k'o duša čist.
Sa lišćem vetar i srce nosi u smeđoj kosi,
tamo kud si otišla ti, i gde umiru leptiri.
U oku zelenom radost se roji, snovi tvoji
i ostvarenje tvoje traže, moje najdraže.
Jesenje zore dušu mi more, i setno zbore;
tačno je vreme, dalek je put i vetar ljut.
Razastri najlepše snove, k'o misli ove
zima evo ,na pragu drema, povratka nema.
Ako dočekam jesen novu, k'o što sam ovu,
potražiću te u kaplji kiše, što vreme briše.
Ja ću se sakriti u kaplji rose, kraj noge bose.
Spojićemo se nečujno, lako,
a onda ostati tako...
Zauvek stopljeni ostat' u travi,
k'o ljubavnici pravi...
DO TEBE JE
Da je do mene
vec bi bila tu
kraj uzglavlja mi mog,
rasutom kosom
na jastuku belom....
Da je do mene
vec bi dah mi rosio ti grudi ,
a usne sok bi pile sa tvojih....
Da je do mene
vec bi mi danima gužvala postelju....
Eh, da je do mene , al* nije !?
Do tebe je , samo kad bi htela
bar da me primetiš........?
Dali i ti sanjaš....
Pogledaj nebo, videćeš
zvezde kako čudnim
sjajom trepete,tako blistave
svetle cele noći, samo za tebe i
mene.
Mesečeva bleda svetlost
kroz tamu ko da večito
sani,zna tajnu,
što u srcu skrivamo nas dvoje, dali
si još uvek željna ljubavi moje.
Otese iz duše tihi jecaj i noćnom
tamom ponešen gore ,sve više i više
baš do zvezdice male, tvoje.
Ponese iz srca sve želje,
da te sete na srećne dane
samnom provedene,gdesi ti željo
i bivša ljubavi moja,dali još sanjaš vrele
usne, ko nekad kad te ljubiše moje....
Od sećanja se ne živi...
Nevero moja dani prolaze,
od sećanja niko ne živi,
srce bi htelo bar ko negada
da te ljubi,da te miluje.
Proleće je tu, naportalu
život se budi,a tebe nema eh
glavo luda,čudne ti, misli,
čudnog li čuda.
Na učio na tvoju blizinu,
na nežni dodir što si imala,
na medna usta kad me zorom
bude,naučio tugo, ti život
da budeš.
Znam da ti je srce davno
oprostilo,znam da ti je
mladost grešku načinila,
al' kako ponos da ubedim,
kako društvu da kažem
da si opet moja.
Radosno sunce prolećnim
zrakom,obasja lice moje
miluje me nežno baš ko
ruke tvoje,sanjam budan,
sanjam usne tvoje,još te volim
još si deo ti ljubavi moje....
Oproštajno pismo
Ne ti me nikad
nebi volela,
onako strasno i jako
kako sam nekad voleo tebe,
zato me ne traži
i ne budi staru ranu,
nek ostanu samo uspomene.
Prošlo je vreme za ljubav našu,
reki smo ono što smo hteli,
a ja našao sebi drugu
ženu ,koja ume više da voli.
Ne krivi mene za proše dane,
ako svoju krivicu ne vidiš,
i kajanje ničemu ne vredi,
jer sve što jedno prođe
ne vraća se više.
Zar nemaš ono što si htela,
zar ti sada drugi nije bolji,
prošlo je vreme kada si mogla
u lažima da me voliš,
idi samo idi,
ne budi mi staru ranu,
našao sam sebi sreću,
a ti traži svoju.
Ne volim kišu
Lagano klize
ledene kapi,
niz promrzli obraz
a ja mokar sav,
sećanja tonu kroz
proše dane,
kad sam zbog nje
voleo kišu.
Lutaju misli kroz
tamne oblake,
tražeći u nima
zaspalu sreću,
strepnja je od nekud
iz srca ustala,
znam da je nikad
videti neću.
Isiraju kiše
zadnje kapi suza,
a čežnja me i dalje
vodi kao slepog,
zar moram mokar
da stojim sam,
kad duša mi kaže
ti ne voliš kišu.
Da moju bol ne osetiš...
Pišem ti srećo jer
znam da me voliš,
a svaka tvoja reč
bol u duši
stvori.Ne mogu da
obuzdam bol, što
samnom nisi a srce
mi tiho jeca gdelisi ,pišem ti
a da ti moju bol i ne osetiš.
Kažnjava me život da bez
tebe živim,da u tuzi svojoj
samo tebe vidim.
Ni suze mi nisu pomogle,
a ni sami bog zasigurno neće,koliko
je suza iz oka poteklo, zalilo bi se
u bašti crveno cveće.Ote se tuga iz duše,
da suzom kažnjava uplakano oko,
ko ganjena zver srce mi
cvili ,ta želje za tobom nesrećnim
me čini....
Žuta jesen.
Šušti lišće žuto po sveloj travi,
nošeno hladnim vetrom sa severa,
zlatom jesen boje podarila.
Sve se žuti gde god pogled seže,
požutelo nebo,ravnice i reke
žuto sunce više i ne greje.
U žutom se duša okitila,
žuta kiša sa neba je lila,
nie žuto da mi se ne sviđa
Tvoja kosa ,boje zlata
oči mi je oboila....
Gledam u dno moje caše,
neko kraj mene hoda.
Pita ''Je li to Vaše?''
i diže ljubav sa poda.
Palim cigaretu, jednu za drugom.
Suze u ocima su samo od dima.
Nikakve veze to nema s tugom
ni starim sjecanjima.
Još jedno pice stiže za stol,
kao ni godine, ne brojim ni njih.
U njima samo utapam bol
i razbijam caše na pogrešan stih.
I tada mogu podnijeti sve;
neka me psuju i proklinju,
pricaju štogod požele,
samo nek ime ti ne spominju.
Neka me ne pita niko
što to na dnu caše skrivam.
To dno je ipak preplitko
za ono o cemu ja snivam.
I baš kao što si ti meni
u hiljadu komadica razbila sne,
ja cu u cast toj uspomeni
ispit još ovu i razbit je.
,Zagrli me.
Zagli me,
pripij se uz mene,
iz očiju
kada iskra krene,
i kad srca željna
jedno grugog žele,
zagli me nežno,
zaustavi vreme.
Ukradimo, jedno drugog,
od pogleda svih,
sakriće nas oblak sreće,
dok smo zagrljeni,
stisnut ću te čvršće
željne su mi ruke,
sluti srce moje,
sve te slatke muke.
Po teći će vrela
krv, kroz srce, kroz vene
od tog trena biću tvoj
a ti deo mene,
letećemo kroz oblake,
put plavoga neba,
nosiće nas samo ritam,
ljubavnog ludila.
Stopi će se naša tela
kao da su sene,
ukradimo ljubav,
ugradimo vreme
od poljubaca žarkog
usne će da bole,
da upamti sve u nama
kad se dvoje vole,
zagrli me samo,
ostvari mi snove.